Vuk: Posto je pregledao kasetu i uverio se da Draskovicev intervju nije delo propagande NATO pakta, njegov neposredni sef Momir Bulatovic sazvao je sednicu vlade i vicepremijera smenio "zbog narusavanja ugleda vlade". Neposredno pre toga Draskovicevi najblizi saradnici kleli su se da Vuk zbog intervjua nece snositi posledice, jer se svega sat vremena pre ulaska u Studio B video sa Milosevicem i dogovorio nastup. Ko je tu lagao? Najverovatnije niko: Milosevic je pustio jurodivog Draskovica da isprica ono sto sam misli. Posle se verovatno, kad ga je Bulatovic placnim glasom pitao sta da radi, izvukao podsetivs ga da je on predsednik vlade. Bulatovic mu je poverovao i smenio Draskovica. Milosevic nije imao razloga za nezadovoljstvo: portpartoli NATO su nesto najzad shvatili odprve i malo prestali da se silje Milosevicevim imenom, Sloba je dobio prostor za manevar izmedju Vuka i Seselja, koji jos uvek ne pravi razliku izmedju medjunarodnog prisustva na Kosovu i srpskog saveza sa Rusijom i Belorusijom. Istovremeno, Milosevic je na najbolji nacin demantovao medjunarodne optuzbe da u Srbiji vlada jednoumlje i da ljudi ne izrazavaju slobodno svoje stavove.

Oslobodivsi Milosevica odgovornosti za smenu, profitirao je i Vuk. Opet se vratio u opozicionu dlaku, koja mu, ruku na srce, najbolje stoji, ali bogatiji za iskustvo Biljane Plavsic i Mila Ðukanovica da je jakom pretendentu na vlast najvaznije da je ukus tog kolaca i upoznao. Dzaba se posle toga Vukov prirodni neprijatelj Zoran Ðindjic trudio da ne izgleda kao ovca optuzujuci Draskovica za kolaboraciju sa Milosevicem. U toj prici je DS bila jedini donji. Znacajnije od svega, medjutim, bila je Draskoviceva nesumnjiva zasluga za probijanje vazne barijere, kojom su JUL i socijalisti, fakticki kontrolori svih ratnih resursa Srbije, za samo mesec dana potpuno izjednacili patriotizam i otpor NATO-u sa lojalnosti tim dvema partijama. Sta god mislili o njemu, Vuk je pokazao da se moze podrzati Srbija, a ne podrzati Milosevic Cernomirdin: Vukovom konstatacijom iz intervjua Studiju B da nam Rusi nece vojno pomoci nije bio razocaran ni Viktor Cernomirdin, specijalni izaslanik ruskog predsednika za Kosovo i okolne zemlje. Naprotiv, ova ruska replika Ricarda Holbruka, Draskovicev nastup shvatila je kao pozitivan znak, barem isto toliko koliko i najave Ibrahima Rugove da ce zajedno sa Milosevicem na Kosovu da pravi pokrajinsku vladu. Prema izvorima bliskim Cernomirdinu, Rusi su vec sastavili konture mirovnog plana za Kosovo, koji ukljucuje nesto vise tacaka od ono koliko se predstavlja javnosti. Naime, ruski posrednik dao je Milosevicu garancije da ce u dogovor sa Amerikancima da ubaci i to da se Vasington okane smenjivanja rezima u Beogradu silom i da ce da podrzi teritorijalno jedinstvo SR Jugoslavije. Osim toga, Cernomirdin zastupa Milosevica u nameri da deo jugoslovenskih snaga ostane na Kosovu iako, prema svom radikalnom zahtevu, Vasington tamo nije zeleo da vidi nikoga osim NATO-a i simpaticnih humanitarnih radnika iz OVK.

Najveci problem, medjutim, predstavlja ideja o rasporedjivanju medjunarodnih snaga na Kosovu. Neka priblizavanja, medjutim, i tu su vidjena. Milosevic je u rat usao sa pricom da na Kosovu nece da vidi nikakve medjunarodne snage. Potom je govorio o prisustvu nenaoruzanih posmatraca sa mandatom Ujedinjenih nacija koji ne bi bili iz zemalja NATO-a, da bi se sada slozio da snage mogu posedovati "defanzivno naoruzanje" i da mogu biti i iz zemelja NATO "koje se nisu previse isticale u agresiji". Vasington je takodje reterirao: najpre su govorili o prisustvu NATO trupa, potom o trupama UN koje bi bile pod vodjstvom NATO-a, da bi na kraju apostrofirali i ukljucivanje ruskih trupa. Cernomirdin je u sredu iz Beograda na Zapad otputovao sa Milosevicevim pristankom da trupe imaju mandat UN, da budu naoruzane lakim oruzjem i da osnovu cine vojnici iz Rusije, Kanade i Grcke.

Trupe: Suocen sa manje nego polovicnim vojnim uspehom, kontradiktornim osecanjima maticne javnosti i mlakom podrskom Bilu Klintonu u Kongresu, NATO se slozio da ne dira Milosevica, podrzao je teritorijalno jedinstvo SRJ, pristao da deo jugoslovenskih trupa moze da ostane u Pokrajini, ali samo za obezbedjivanje granicnog pojasa. Vasington, medjutim, ne moze da pristane da njegove trupe ne budu u prvom redu zaposlenih vojnika na Kosovu. Ovo tim pre sto je Klinton i sam rat zapoceo zbog toga, a ne, kako misli Alija Izetbegovic, da bi sprecio humanitarnu katastrofu i izbavio Bosnu iz Milosevicevih saka.

Znaci li sve to da je mir u SRJ nesto blizi nego prosle nedelje? Da, ali ne znaci da je blizi nego proslog meseca. Naime, Klinton i Milosevic potpuno su saglasni u jednoj stvari: nijednom se ne ide u kopneni sukob. Verovatno je to i bila precutna tacka saglasnosti izmedju njih dvojice i u Milosevicevom pismu Klintonu, koje je u subotu sa sobom u Vasington poneo Dzekson. Mozda se bas u njemu krije neka ponuda koja nudi odgovor kako da naoruzani Amerikanci dodju na Kosovo, a da svi misle kako su to glavom braca Rusi i Bjelorusi. U svakom slucaju, ako naredne nedelje u Beogradu bombardovanje bude prekinuto za jos jedan dan jer je u Hajatu odseo Ricard Holbruk bice to znak da su stari partneri istakli cene za koje obojica veruju da mogu da posluze kao osnova za cenjkanje.

Skela: Ukoliko neki sporazum bude postignut, Milosevic nece ometati Klintona da proslavi jos jednu pobedu "americkih vrednosti" u svetu, kao sto ni Klinton nece ometati Slobu da se pohvali kako je u svim ratovima od '91. namerno propustao i Slovence, i Hrvate i Muslimane, samo da bi se u velikom finalu sastao sa NATO i pobedio. Ceh ce, naravno, da plate svi oni koji ce na posao da putuju skelom, a posebno oni koji se ne budu dali ubediti kako je skela pobednicko vozilo.

Mir je, naravno, jos uvek daleko, onoliko dalje sto bi sa njegovim skorim nastupanjem i Vasington i Beograd priznali sebi da u celoj stvari ne stoje najbolje i sto bi se osecali kao neko ko je podmetnuo sopstvena ledja za tudji profit. Milosevic bi se pojeo znajuci da je napravio strahovite ustupke da bi zavrsio posao Rusima, koji bi iz cele stvari izasli kao dipolomatska supersila. Jer, kada bi dosao mir, Rusi bi mogli da se pohvale kako su Amerikance prisilili na kompromis preteci im da ce u krajnjoj varijanti izgubiti zivce i vojno pomoci Srbe, dok su Miloseviceve ustupke iznudili pretnjom da ce i bez njegovog pristanka americke zahteve Beogradu podrzati u Savetu bezbednosti UN. Dobitnik bi bila i EU, koja bi sprecavajuci eskalaciju rata u Evropi, sacuvala kapital od odlivanja preko Atlantika, relativizovala americko liderstvo i dobila sansu na jugoistoku kontitnenta. U svakom slucaju, pomalo blesavo izgleda prestanak rata u kome bi najveci gubitnici bili i njegovi najdirektniji sudionici, a najveci dobitnici posmatraci i nevoljni ucesnici. Ali i to je samo jedan od specijaliteta balkanske kuce da se tek godinama posle sazna ne samo zasto su ratovi vodjeni nego i ko je u njima stvarno pobedio.