Pedeset i osam godina kasnije gledam preko satelita kako pukovnik Freytag na engleskom s jakim nemackim akcentom prica na konferenciji u Briselu sta su sve pogodili. Gde su ti savetnici za psihologiju i public relations? Zar Nemac na godisnjicu nemackog bombardovanja? Svako ko prodaje koka kolu zna da prilagodi poruku primaocima. Odavno nisam dete i sada moram da izigravam jednog od najstarijih i najiskusnijih. U tome mi pomaze to sto me je nedavno moj dekan, na osnovu novog Zakona o Univerzitetu, izbacio s posla. Zovem svoju sestru od tetke, sest godina stariju od mene i jedinu koja jos pamti istoriju porodice. Zavrsavamo takmiceci se: ko je vise puta bombardovan? Moje prvo iskustvo je iz 1939. godine. Otac mi je sluzbovao u jugoslovenskom konzulatu u Düsseldorfu, napadali su nas Britanci i sedeli smo u podrumima s Nemcima, koji su me ubrzo bombardovali u Beogradu, kamo nas je otac sklonio na bezbedno. Na Uskrs 1944. godine Beograd su bombardovali Amerikanci. Majka me je (otac je vec bio u koncentracionom logoru Bergen Belsen, gde je umro ili ubijen) sklonila na selo, koje je na nesrecu bilo prvo mesto u koje su septembra iste godine usli Sovjeti. Na dovratku seoske kuce jos je trag ruskog gelera koji mi je prosisao desetak centimetara od glave. Vise su me bombardovali saveznici nego neprijatelji. Godine 1999. sve je postmoderno: ne znam ko me sada bombarduje. Kazu da ne bombarduju mene, nego predsednika. Moja kuzina nije bila impresionirana. Imamo isti zbir: nju do duse nisu gadali Englezi, ali je iz Sarajeva jedva pobegla od hrvatskih ustasa. (Nasu su sarajevsku rodaku nedavno tri godina tukli Srbi).

Ovdasnja propaganda ima svoja pravila. Ne moze drukcije da se kaze no da nas bombarduje "zlocinacka NATO avijacija". Meni se, medutim, uvek namece rec "glupa". Glupa Nato avijacija, glupa propaganda, glupa obrazlozenja, glupi politicari, jos gluplji njihovi eksperti. Kao da je u svetu ponestalo obrazovanih ljudi, kao da se oni koji su pametniji i imaju odgovarajuce fizionomije pazljivo drze po strani od onih koji odlucuju.

Jos jedan doprinos utisku o opstoj nekompetenciji: danas je 12. april i Skupstina SR Jugoslavije je skoro jednoglasno pristupila Uniji Rusije i Belorusije. Debata je kratka. Slusam poslanike na srbijanskoj drzavnoj televiziji a posle toga voditelje i strucnjake na BBC. Imam tekst ugovora o Uniji iz 1997. godine i smem da se zakunem da nijedan poslanik i nijedan strucnjak s BBC-a ne znaju sta tacno pise u njemu.

Odavno sam otkrio da se budale uzajamno vole. Prepoznaju se i ljube. Rade na istoj talasnoj duzini. Pre dvadeset godina, kada je izgledalo da je problem Jugoslavije komunizam, a ne nacionalizam, putovao sam u istom kupeu s hrvatskim i srpskim nacionalistom. Videvsi da sam umereni Jugosloven, obojica su me prezrela i s takvim se zanosom upustila u razgranicenje, u razmenu sela i parcela da su skoro dosla na ivicu polnog snosaja. Oni su imnali svoju religiju, a ja sam bio "etnicki ateist". Slicno su mi nedavno izgledali i albanski i srpski "intelektualci" na nekoliko razgovora na kojima sam ucestvovao. Medu njima preovladjuju bivsi marksisticki teolozi koji vise vole reci od sustine. Za takve Srbe se Albanci nisu mogli zvati Albanci nego "pripadnici albanske nacionalne manjine" a za takve Albance glasanje na izborima u Srbiji znacilo bi priznavanje da se Kosovo nalazi u njoj: Tako su ostali i bez glasa u parlamentu i bez normalnih odnosa s nedrzavnim institucijama u Srbiji. Obostrani teroristicki talas ih je zbrisao.

Rodoljubivi "intelektualci" nisu znali za druga prava osim kolektivnih. Moglo se i ocekivati da ljubav prema naciji prilici onima koji su do juce propovedali odanost klasi. Porazno je, medutim, to sto su i ljudi sa Zapada prihvatili te vulgarno staljinisticke i nacionalisticke tribalne stavove. Umesto da se zalazu za ljudska prava, a ona su pre svega individualna, zemlje koje zapravo ne poznaju manjine - u prvom redu SAD - sve su vreme zastupale neku "dobru" etnicku grupu protiv drugog "zlog" naroda. Onaj ko je imao nesrecu da pripada "zlom" narodu razvio je prirodni odbrambeni mehanizam samosazaljenja.

Samosazeljenje je opasan osecaj jer neko ko misli da je vecita zrtva spreman je na zlocin, nije svestan da ga vrsi i ne kaje se zbog njega. Haski tribunal za zlocine u Jugoslaviji podjednako preziru i u Hrvatskoj i u Srbiji. Citam elektronsku postu. To je valjda neka elita. Srbi sazaljevaju sebe, Albanci sebe, Muslimani sebe. Nece da znaju za tude patnje, makar i detinje. Kolektivna prava Albanaca potpuno su bila natkrilila individualna prava Srba. Ruralni Srbi u Hrvatskoj poceli su da izazivaju paznju tek kada ih je predsednik Tudman proterao i sveo na ugrozenu manjinu. Gradski Srbi u Hrvatskoj, koji zive kao pojedinci, nisu se nikada pominljali, kao uostalom ni hrvatski sindikalni vodi, koje je gutala pomrcina, ili hrvatski nezavisni novinari, kojima se sudilo i cije su izdavacke kuce unistavane jeftinim ekonomskim trikovima. Realpolitku je odjednom zamenio moralizam. Zapad je godinama opstio s vodama i predsednicima. Nas iz nevladinih organizacija strani velikodostojnici primali su umorni, posle visecasovnih razgovora s predsednicima i ministrima. Imali su pola sata za dvadeset ljudi. Kada se svako predstavio, ostalo je samo vremena da se kaze ko je "good guy" a ko je "bad guy".

Odjednom vodje i predsednici vise nisu dobri. Kaznjavaju nas zbog njihovih grehova. Jesam li ja s njima potpistivao komenikee i ugovore? Da bi opravdao krsenje povelje UN, NATO se mora pozvati na nesto "vise", a to su pravila covecnosti, "humanitarna intervencija". Gde su ta pravila bila poslednjih osam godina? U Srbiji je danas najteze onima koji su verovali u zapadne, judeohriscanske vrednosti i zastupali ih. Njima se smeju zastupnici raznih teorija zavere, geopoliticari i drugi sarlatani, koji prosperiraju u svakoj krizi i nevolji i koji se sada vracaju na scenu iz mracnih intelektualnih budzaka gde su poslednjih godina obitavali. U razorenu Srbiju, s Kosovom u njoj ili van nje, stici ce fabrike, butici i benzinske stanice. Na sta ce liciti ljudi?

Profesor Vojin Dimitrijevic, do skora sef Katedre za Medunarodno pravo i Medunarodne odnose na Pravnom fakultetu u Beogradu, direktor Beogradskog centra za ljudska prava i bivsi potpredsednik Komiteta za ljudska prava (Comité de Derechos Humanos) UN.