Danas trojica americkih vojnika, zarobljena pre mesec dana na podrucju izmedju Kosova i Makedonije, treba da budu oslobodjena. Oni ce automobilima biti prebaceni do granice sa Hrvatskom. To je rezultat misije Dzesi Dzeksona, bivseg americkog predsednickog kanidata i crnackog verskog prvaka(baptiste).
Odluku o oslobadjanju doneo je predsednik Milosevic, kao znak dobre volje jugoslovenske strane. Prema Slobodnoj Evropi, Milosevic po Dzeksonu salje poruku Klintonu u kojoj se izrazava spremnost nase zemlje na pregovore o resavanju aktuelne krize. Takodje se prihvata prisustvo medjunarodnih posmatraca naoruzanih samo licnim, a ne i ofanzivnim naoruzanjem. Tvrdi se takodje da Milosevic predlaze susret sa Klintonom(koji sledece nedelje treba da boravi u Evropi i tom prilikom ce se sastati sa trojiciom oslobodjenih). Inace, NATO avijacija i dalje deluje. Nocas su opet napadali Novi Sad-rafineriju, podrucje Cacka i jos neka mesta. Saopstili su da su juce unistili 7 centara za reemitovanje RTV programa, kao i 7 mostova. U Briselu su priznali da je "greskom" pogodjen autobus NIS EKSPRESA na mostu izmedju Kosova i Srbije, a prema poslednjim podacima tom prilikom je poginulo 60 ljudi, medju kojima veliki broj dece i zena. NATO tvrdi da je bombardovan most koji sluzi za vojne potrebe izmedju Kosova i Srbije, a da se u tom trenutku "slucajno" na mostu nasao autobus pun putnika. Autobus je bio tu kada je "vec bila lansirana" raketa....
Da nije tragedija u pitanju, rekao bih - nije nego, da oni to ne vide, a vide da li pri jelu upotrebljavas viljusku ili kasiku. Tragedija, tragedija, ni prva ni poslednja u ovom ratu, nazalost. NATO ne odustaje od svojih namera da na nas istrese najmodernije i obimno svoje naoruzanje, "zaboravljajuci" pri tom da sva ta opruzzja u sebi sadrze "osiromaseni uranijum" koji ce zatrovati i zemlju i ljude za dugi period.

Ostaje da se vidi hoce li do prekida bombardovanja doci, ipak, sto pre ili je namera da nam sasvim devastiraju zemlju, pa da onda dodju i da preostalom svetu(jer mnogo nevinih gine) ponude "velikodusnu" pomoc, finansijsku. A tu su vec pocele rasprave izmedju clanica NATO, jer u Evropi tvrde da treba da podnesu najveci deo troskova obnove, a Amerika bi dala samo dvadeseti deo.

Nas narod bi reklao - "izem ti tu taktiku"-porusi sve, da bi onda obnavljao. Nista do zakljucka da se na taj nacin zeli da uvuce kapital odredjenih zemalja, a verovatno je bilo bolje(za nas narod sigurno) da su taj kapital dali u toku transformacije nase privrede koja se pokusava da sprovede vec nekoliko godina.

Ostaje nam da se uzdamo u Boga i preostali razum kod gospodara rata. PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.

[1. maj '99.]
Preziveli smo jos jednu noc. Ocekivali smo da ce nas ove noci razvaliti. Da ce nastaviti ono sto su poceli prosle noci. Nisu. Ocigledno je najvecoj i najjacoj vojnoj sili na svetu zasmetalo nevreme. Zasmetali su im munje i gromovi.
Kao sto verovatno znate, juce je u 5:30, posle odvratnog bombardovanja Beograda, udario zemljotres. Isprva, svi su se pitali, kakva li je ovo detonacija. Onda smo shvatili - zemljotres. Potpuno ogulali, nismo se ni uplasili. Gledali smo kako se sve trese i drma. Jos jedan dokaz da ima jacih. Priroda, ili Bog, ili ko zna ko, pokazao je da i od tih bombi i raketa, koje svakim danom padaju, ima nesto jace, nesto protiv cega ne postoji odbrana. Onda mi je proletela misao da nas je i Bog ostavio i da je i on sada protiv nas. Nasmejao sam se. Setio sam se da mi dobro 'igramo' tek kada su svi protiv nas, i kada u prvom poluvremenu barem jedan nas igrac dobije crveni karton. Pocele su glasine. Kakva je verovatnoca da zemljotres te jacine (5.5 rihterove skale) udari bas posle takvog muckog bombardovanja centra glavnog grada? Ovaj zemljotres su izazvali Klinton i njegova druzina. Nema druge. Oni mogu i to. Neki su pricali kako posle tolike kolicine eksploziva tlo mora da se pomeri. Ne verujem u to.
Eh... Brzo ce ovo proci, setih se svog razmisljanja s' pocetka rata. Oce, vraga. Setio sam se i da imam (izgleda) samo 19 godina. Setio sam se i da sam pre samo mesec i kusur dana imao planove, ambicije.. buducnost. Setio sam se da sam prizivao Boga i mrace sile vaskolikog univerzuma da odloze pismeni iz matematike. Setio sam se da sam planirao... Planirao, to je kljucna rec. Kako sada da planiram bilo sta kada ne znam ni da li cu biti ziv, ni kad ce sve ovo stati, kao i da li ce stati. Hteo sam da odem na more, sa devojkom. Dogovarao sam se kako cemo ici da gledamo pomracenje sunca. Brinuo se sto jos uvek nisam vratio knjigu u biblioteku, i zamisljao razgoropadjeno lice bibliotekarke kako mi objasnjava da te knjige trebaju svima i da moram na vreme da ih vracam. Onda je sve to nestalo. Sve je to postalo beznacajno, bez ikakve vrednosti. Ostalo je samo secanje. Kao da rat traje ceo zivot.
Sta drugo reci, osim 'tragicno'. Nista vise. Sasvim je dovoljno. Ljudi ginu. Neduzni ljudi. Ljudi u autobusima, ljudi dok cekaju crveni semafor, ljudi koji su bas krenuli da predju most, ljudi koji su dosli da onim prezivelima u svim tim rusevinama pomognu... Vec nekoliko puta se ponovilo da su isti objekat gadjali dva puta u razmaku od 15 do 20 minuta. Zasto? Pogresili su, pa nisu dobro pogodili? Ne... Slabo oni grese, osim kad to hoce. Oni hoce mrtve ljude, civile, neduzne gradjane.
Bacaju nam svakojake letke svakog dana u kojima kazu 'mi ovo radimo za vas. Skinite vasu vlast i sve ci biti uredu'. BICE UREDU?! Sta ce, bre, biti uredu. Hoce, mozda, da nam udju kao heroji, spasioci.. Da nam donesu njihovu 'demokratiju'. Ocete, djavola. Nikada vi ovde necete uci. Sve ovo sto se desava, zapravo je za nase dobro. Dobro je to sto nasi prijatelji, rodjaci, deca, braca, sestre, mame, tate, babe, dede ginu. Da, kako to nismo ranije shvatili. To je u pitanju. Bas mi je to trebalo. Pa onda kazu 'nato ce intenzivirati napade'. Odlicno.
Bespredmetno je govoriti od tome da cemo mi pobediti NATO. Mi ne ratujemo da bismo pobedili, mi ratujemo da bismo se odbranili. I, molim vas, nemojte se busati u grudi, hiljadama kilometara daleko odavde, kako je ovo sveti rat u kome oni nemaju sanse i u kome cemo ih naterati da klece na kolenima moleci za milost. Ne, ne kazem, niste vi takvi. Ali ima onih 'cetnika' koji ni Srpski jezik ne znaju, a pricaju o tome kako NATO nema sanse, kako cemo ih zbrisati ocas posla. Nasa (i vasa) mala zemlja ratuje sa najmocnijom svetskom vojnom silom. Oni imaju hiljade aviona, raketa, bombi. Imaju para. Oni mrze, oni mogu da rade sta hoce. A mi? Sta mi imamo? Imamo to da branimo svoju zemlju. Neka su i milion puta vojno jaci, nas duh, prkos i ponos nece ubiti nikada. Makar nas ostalo toliko da stanemo pod jednu sljivu. Mislite na nas, cinite ono sto nam moze pomoci.
Bas sam nocas gledao film o 'americkom snu u malom gradu', strepeci hoce li poceti da gadjaju po stambenim zgradama Beograda. U tome, javljeno nam je da je Novi Sad potpuno pokriven gustim, teskim crnim dimom. Pre neki dan, prikazali su na televiziji flasu sa 'kisnicom'. To nije bila voda. To je bilo nesto crno, lepljivo, odvratno.
Jeste, ovde je odvratno, crno, gadno, tuzno, tesko... Ali, kao po obicaju, navikli smo se. Preko dana vodimo, kakav-takav, iole normalan zivot. Vidjamo se medjusobno. Poceli smo i da pricamo o nekim drugim stvarima osim o bombama, avionima, stetama, mrtvima.
Pocinjemo da 'osecamo' nestasice. Gradski saobracaj je od danas znacajno redukovan. Ponestaje goriva. U radnjama, jos uvek, ima skoro svega. Mada, alarmantno je to sto proslog jutra u obliznjoj pekari nije bilo bureka. Sramota, skrenuo sam gazdi paznju. Al' trening za nestasicu imamo, podnecemo mi to lavovski, cak se necemo ni iznenaditi.
Sta cemo, jedino sto moramo je da izdrzimo... (a sto se mora nije tesko, pade mi na pamet)
Puno pozdrava

Kao sto verovatno znate, simbol Beograda, toranj na Avali, vise ne postoji. Nema ga vise. Jednostavno. Bas sam pogledao sa nekog solitera po okolini Beograda i probao da nadjem Avalu. Nema je! Uvek sam znao gde je Avala. Vidim toranj, aha, tu je Avala. Odlicno. Kao dete uvek sam 'razveseljavao' najblize kako znam gde je Avala. Cime ce sada deca razveseljavati najbilze, ako nam nema Avale? Prepoznavace sirenu za pocetak opasnosti, pa za prestanak. Razlikovace zvuk aviona od zvuka rakete. Raspoznavace da li je geler od krstarece rakete, ili neke druge. Rasce po sklonistima, udisuci memljiv vazduh.
No bilo kako bilo, pored svih pokusaja da taj mrski RTS uniste i zauvek zakopaju ispod zemlje, RTS se i dalje vidi. I bas na tom RTSu, danas, jedan ciga dere se iz petnih zila 'NATO PREDAJ SE SVI CE IZGINEMO!'.
Setajuci se gradom, zapazio sam nesto cudno. Na skoro svakom prozoru moze se videti jedno veliko X, napravljeno onim debelim selotejpom. Pomislih, zar je toliko fanova Dosijea X, i zar bas svi sada traze da im Mr.X dodje i kaze sta zna? Onda sam primetio da osim veliko X ima raznih oblika. Od cik-cak, preko zvezdica, do potpuno izlepljenih prozora selotejpom. Dosao sam kuci, a na stolu su me cekala dva debela selotejpa. Eh... i moj stan ce postati Dosije X ljubitelj, i zeljno ce iscekivati Mr. X-a. Jos da mogu i lampu da uperim u to X, al vraga, ne smem, zamracivanje grada je s vremena na vreme. Uskoro, svi mi koji idemo u skole, krenucemo ponovo. Ali, ovaj put, pod vrlo promenjenim uslovima. Jasno je dato na znanje da u jednom trenutku ni u jednoj skoli ne sme da ima vise od 30 ucenika, jer su skole, bilo srednje, bilo osnovne, realne mete. Svaki put, kada neki ucenik ili nastavnik dodje u skolu, stavljace svoj zivot na kocku. Nece biti predavanja, nego tek ponekih 'konsultacija'. U slucaju vazdusne opasnosti icicemo u sklonista obliznjih zgrada. Neki nece moci da dodju u skolu, jer stanuju s' one strane reke, a prelaziti most u ova vremena je vrlo riskantan potez. Svaki cas, niotkuda, moze da se pojavi raketa i da u jednom bljesku raznese te divne gradjevine, gradjene da spajaju ljude.
Jutro je vec svanulo i zeljno iscekujemo sirenu za prestanak opasnosti. Mada, iskreno, prestali sam da se uzbudjujemo oko tih sirena, iako negde duboko, svako od nas se ozari kada cuje tu sirenu kako jednolicnim tonom udara sa svih strana. I uvek pomislim, kako bi lepo bilo kada bi ovo bila poslednja sirena koja se cula u ovoj zemlji. Barem za sledecih 50 godina.

Puno pozdrava