Jos uvek smo zivi.
Jos uvek imamo snage da mislimo na vas i da vas volimo. Istina, to bas i ne pokazujemo - ne pisemo vam, ali, verovali ili ne, mi u stvari i nemamo sta da vam kazemo. Da li cete nam verovati da zivimo izmedju dva zvuka sirene(odvratna, zloslutna, ponizavajuca)? Da li cete verovati i prepoznati to osecanje(ne daj,Boze, nikome) da imamo mnogo vremena, a ni malo volje da ga osmislimo? Da li cete nam verovati da napokon imamo vremena da se okrenemo i sebi i razmislimo i da se pokajemo za grehe, pocinjene i nepocinjene, a da su nam glave prazne? Svedeni smo na "zveri" u kavezu, na zivotinje u oboru, koje cekaju. Zna se sta cekaju. Tesko je i misliti o tome, a kamoli tek pisati.
Ne zavidimo vam sto zivite normalno(sta li to bese?), ali nam je zao sto i mi to ne mozemo. Tesko nam je ponekad i zamisliti kako izgleda prespavati noc bez kosmara izazvanog detonacijama. Postavljamo sebi i drugima mnoga pitanja, nazalost odgovora nema.
Verujte nam da nikome, ali nikome nikada nismo i necemo ovo pozeleti. Verujte nam i da nam znaci svaki sekund vasih misli posvecenih nama, i znajte da stizu do nas.
Jos uvek smo zivi. Drzite nam palceve da takvi i ostanemo.
Volimo vas.
P.S. Razgovor na ulici - mesto radnje Nis, vreme radnje april.
ON: Zdravo! kako si?
ONA: Moze bolje. Bas je lep dan.
ON: Kao da je prolece.
ONA: Aha.
Bez komentara.