Siguran sam da ce u NS biti jos mostova, siguran sam da cemo ih napraviti nove (ne starije i lepse), prelazicu preko nekih novih mostova i pesice i busom i kolima ali gde su mostovi koje sam za tridest i sedam godina prelazio kako sam hteo. Birao sam kojim cu mostom otici tamo ili vamo, kod mog druiga Vlade u servis, na sud u Mitrovicu ili ST.Pazovu, nekada kod babe i dede u Zemun, kod drugara u BGD. Sta sada da biram. Kojom skelom, kojim brodicem, koje kupace gace da odaberem i preplivam preko Dunava. Kao sto sam mnogo puta bio na "zapadu" i tom se radovao tako cu sada ici na jug sa planom u dzepu, kojim putem i kojom trasom stici, ali tuzan.

Nemojte mi zameriti bice ovo mozda najtuznije "pismo..." do sada. Ali, morate nas razumeti , sve nas koji smo ovde, za to ima razloga. Nismo izgubili prisbnost, nsimo izgubili elan i volju za zivotom (naprotiv, tek sada se borimo), ne smeta mi sto smo ostali bez vode u gradu, ne smeta mi sto ne funkcionise GSP kao pre, sto se redukovano vozimo kolima, ali mi smeta sto su bezumno srusili tri mosta u jednom gradu na Balkanu, u Vojvodini u Novom Sadu,u mom rodnom gradu, gradu u kom sam iduci pesice zavrsio osnovnu skolu, iduci pesice zavrsio srednju skolu, iduci pesice, zavrsio fakultet, magisrirao, ako bog da, za par meseci i doktorirao i sve pesice. Ne treba meni auto. Ne treba meni bicikl i motor. MENI TREBAJU MOSTOVI"

Drugo pismo je poslala Ksenija iz Novog Sada:
"Moj Obrad i ja smo posle posla krenuli kod mene u stan samo da ostavimo neke stvari i onda smo posli na kejprema splavu, da bi se on sto pre prebacio na sremsku stranu i uhvatio autobus za Karlovce. Sijalo je sunce, puno je ljudi setalo,hodali smo polako i odjednom se culo neko prolamanje oblaka. Okrenulismo glave prema zeleznickom mostu i videli gust crni dim i vodu kakoprska uvis i onda strahoviti prasak!!! Svi su poceli da beze, a ja sam mog dragog vukla za ruku (uvece kad smo o svemu ovome razgovarali rekaoje da se osecao kao prikolica!) na drugu stranu ulice, a on jeneprestano govorio: gotovo je nece vise. E, vraga nece! Samo posle nekoliko sekundi opet je tako grunulo da se zemlja tresla. Ne secam se kako smo presli put, samo znam da sunam neki ljudi vikali da se sklonimo od stakla i da udjemo u prolazjedne zgrade.I onda je parce necega (verovatno mosta) zunulo iza nasih ledja i tek je tada moj dragi shvatio da nema sale. Proslo je nekoliko minuta, ne znam koliko,izgubila sam pojam o vremenu, i onda se sva masa ponovo vratila na kej. Gledali smo da li je most ostecen. Nismo videli nista, samo da je garav po sredini. Zatim smo nas dvoje ponovo krenuliprema skeli da proverimo da nije slucajno Obradov tata bio tamo, kad je ponovo grunulo, strava jedna, direktan pogodak na sredisnji stub mosta! Nevidjeno je puklo.Videli smo i narandzasti bljesak... Bio je i cetvrti za koji ja uopstetada nisam znala. Glava me boli od juce neprestano. I ne mogu da verujem da sam sve to videla svojim ocima. Iz takve blizine. Uzasno sam se osecala i kad smo trcali nazad u stan po slomljenom staklu.I sad ne mogu nista da radim, ni da mikroskopiram ni da bojim plocice.Tako mi sve izgleda besmisleno. Ali u ponedeljak cu biti kao nova.Sigurno.