NAVIGATION

HOME

Subscribe To P.A.

Search P.A.

Back Archive

Go here to view the back archive, commissioned and collected text from the period of the air strikes

Konversation mit einem Kriegsveteranen

razgovor sa ratnim veteranom

conversation with a war veteran

Ovo je jedan is serije razgovora vodjenih sa ljudima koji su vec godinama u nekom od izbeglickih kampova ili medicinskih stacionara u Beogradu i okolini. Nas sagovornik je covek iz Bosne, jedan od mnogih koji nemaju kuda da se vrate.

35 godina, neozenjen, ranije zaposlen kao poslovodja u fabrici drveta, invalid koji ne zeli da ostavi svoje ime jer "ono sada ne znaci ono sto je nekad bilo i jer je ovaj zivot sramota za moje nekadasnje ime".

Pred vama su delovi razgovora vo|enog pod drvetom ispred barake u kojoj sada zivi.

Proslo je vise od 5 godina od kako ste doziveli ranjavanje i mnogo se toga od tada desilo. Mozete li da opisete neke bitne momente za vas u ovom periodu?

Da, sada mi se cini kao da je sve to bilo mnogo davno, ne pre 5 vec pre 55 godina.I ne secam se toga. Izgleda da sam naleteo na minsko polje i nagaznu minu. Tako su mi, bar, kasnije pricali jer ja sam odmah bio bez svesti. Dosao sam sebi tek u bolnici. Bez noge. To je bio uzasan trenutak, mozda I najgori. Hteo sam da se ubijem. A mozda i bih da sam imao cime i da sam ikako mogao. Bio sam potpuno ocajan. Smrt bi me spasla. Nikada nisam mogao pomisliti da bi mi se ovako nesto moglo desiti, da bih ovakav mogao biti ziv.

Kad je rana zarasla i kad sam dobio protezu, bilo je malo drugacije. Mogu da hodam. Mozda zato sto su u bolnici bili tako pazljivi, ili mozda zato sto sam ja ipak zeleo zivot, nakako sam to prebrodio i sada evo me. Fizicki sam dobro - tj. nisam lose kakvih ima... Ali ovaj zivot ovde...

Kakav je taj "zivot ovde"?

Kakav - nikakav! Samo prezivljavanje! Jedi to sto ima i sedi! Prosetaj malo okolo po ovom kampu, sedi negde popi pice ako ima para i nazad! I to mi je zivot! Jeste nekakav. Od moje je porodice malo preostalo, majka mi je sa svojom sestrom kod nje na selu, otac odavno umro, a sestra tamo gde ja necu moci ni da je posetim. Prijatelji i sve ono moje, sve sto je bio zivot vise ne postoji. Gde je sve to, sta je sa tim - ne znam.

Vec ste dosta dugo. Jeste li pokusavali da nesto ucinite, da se nekako snadjete oko posla, smestaja?

Jesam i nisam, kako da vam kazem. Prvo dok sam bio u bolnici dolazile su neke organizacije i Crveni krst i davali nam neku pomoc - hrana, sapuni... Dobro, mislio sam, eto neko misli na nas. Onda su nam jednom dali i novac i odredili nam invalidnine. I dalje sam mislio da se o nama invalidima vodi racuna i da cemo nekako biti zbrinuti. I kada su nam rekli da je rehabilitacija zavrsena i da idemo u drugi smestaj verovao sam da nece zaboraviti na nas. Ne bi bilo pravedno. Taj drugi smestaj, to je ovo ovde. Doveli nas nekoliko, tu nas ostavili i otisli. Od tada niko nije dosao da nas pita da li nam sta treba i da li mi nekom trebamo. Mislim da nas pita ho}emo li raditi i sta bismo mogli. Ja mislim da sada mogu i da radim, ne kao nekad, ali neki sedeci posao, da budem cuvar, ili da me osposobe za kompjuter - to bih mogao i hteo. Ne mogu ovako zivot da provodim ne radeci nista i samo cekajuci da dodje sutra. Nisam ja takav covek.

Kad vec niko nije dolazio i pitao vas sta vam treba da li ste vi isli da se raspitate?

Isao sam ovde kod doktora, prvo. On nije znao nista. Zatim je bio neki pravnik da odgovara na nasa pitanja. Pitao sam i njega. Rekao je da imam prava da radim. Uputio me je na Zavod za zaposljavanje. Otisao sam i u taj Zavod. Tamo su me svasta ispitali i rekli da postoje neki privatnici koji hoce da zaposljavaju ljude kao sto sam ja - invalide, ali da moram da cekam i da ce mi se oni javiti. Evo, mnogo je vremena proslo, do sada se nisu javili, a kad ce ne zna se...

Izgleda da se dosta od onoga sto ste ocekivali nije ostvarilo?

U mome se zivotu nista se nije ostvarilo kako sam ocekivao - da radim, da se ozenim, da imam porodicu, decu, miran zivot. To, verovatno, nikad necu ni imati. Poceo je rat i rasturilo se sve. Cela zemlja, ljudi. Ja... I sad kad se zavrsilo nije bolje, nista se ne ostvaruje. Istina je da sam ja od ovog drustva, koje me je u ovo sve uvalilo, ocekivao da sada imam pristojan zivot -da ne zivim od milostinje, ko kuce na uzici...Ali, vidite i sami, podjes kud te vode i ne stignes nigde.

Posli ste kada su vas poveli?

Posao sam. Svi su... I jedni i drugi. Ne znam... Ne znam sta bih sada. Mnogo je to komplikovano.Tesko je sve to. Ne mozes ni da ispricas. Mada, kad bih ponovo mogao sve ispocetka, mislim da bih zastao, razmislio. Nije dobro ni za koga pusku uzeti. Rat je nesto najgore sto moze ljude da zadesi.

Izgleda kao da se kod vas dosta toga promenilo u smislu vaseg pogleda na zivot?

Mnogo, mnogo se izvrnulo. Sto je nekad bilo vazno, sad je nevazno sto je bilo normalno, sad je nenormalno. Video sam kako za jedan tren moze da se unisti sto je covek za ceo zivot stvarao. Video sam kako je zivot nista, dodje i ode za tren. I kako je lako sve rasturiti, a tesko stvoriti. Video sam mrznju i dobrotu sve na istom mestu. Ja sam postao drugaciji. Sada, na primer, placem kadgod mi je tesko, a ranije to ne bih mogao da vidim ni kod drugih, a kamoli kod sebe.

Da li, ipak , imate neku zelju ili cilj koji biste hteli da ostvarite?

Pa, nisam se ja sasvim pomirio sa ovim zivotom ovde. Mada i ne vidim kako da iz njega izadjem. Imam zelju, svakako. Jos uvek imam zelju da imam porodicu, to mi je najveca zelja. I da mogu o njima da se brinem kao sto sam nekada o majci i sestri. Voleo bih da ponovo mogu da se osetim kao ceo covek.