Wir versuchen alle
Texte in allen Sprachen zu veröffentlichen. Wegen begrenzter
Ressourcen ist dies nicht immer möglich. Sollten Sie Interesse
haben Texte für uns zu übersetzen, bitte schicken Sie uns
eine Email.
|
Ovo
je jedan is serije razgovora vodjenih sa ljudima koji su vec godinama
u nekom od izbeglickih kampova ili medicinskih stacionara u Beogradu
i okolini. Nas sagovornik je covek iz Bosne, jedan od mnogih koji
nemaju kuda da se vrate.
35
godina, neozenjen, ranije zaposlen kao poslovodja u fabrici drveta,
invalid koji ne zeli da ostavi svoje ime jer "ono sada ne znaci
ono sto je nekad bilo i jer je ovaj zivot sramota za moje nekadasnje
ime".
Pred
vama su delovi razgovora vo|enog pod drvetom ispred barake u kojoj
sada zivi.
Proslo
je vise od 5 godina od kako ste doziveli ranjavanje i mnogo se toga
od tada desilo. Mozete li da opisete neke bitne momente za vas u
ovom periodu?
Da,
sada mi se cini kao da je sve to bilo mnogo davno, ne pre 5 vec
pre 55 godina.I ne secam se toga. Izgleda da sam naleteo na minsko
polje i nagaznu minu. Tako su mi, bar, kasnije pricali jer ja sam
odmah bio bez svesti. Dosao sam sebi tek u bolnici. Bez noge. To
je bio uzasan trenutak, mozda I najgori. Hteo sam da se ubijem.
A mozda i bih da sam imao cime i da sam ikako mogao. Bio sam potpuno
ocajan. Smrt bi me spasla. Nikada nisam mogao pomisliti da bi mi
se ovako nesto moglo desiti, da bih ovakav mogao biti ziv.
Kad
je rana zarasla i kad sam dobio protezu, bilo je malo drugacije.
Mogu da hodam. Mozda zato sto su u bolnici bili tako pazljivi, ili
mozda zato sto sam ja ipak zeleo zivot, nakako sam to prebrodio
i sada evo me. Fizicki sam dobro - tj. nisam lose kakvih ima...
Ali ovaj zivot ovde...
Kakav
je taj "zivot ovde"?
Kakav
- nikakav! Samo prezivljavanje! Jedi to sto ima i sedi! Prosetaj
malo okolo po ovom kampu, sedi negde popi pice ako ima para i nazad!
I to mi je zivot! Jeste nekakav. Od moje je porodice malo preostalo,
majka mi je sa svojom sestrom kod nje na selu, otac odavno umro,
a sestra tamo gde ja necu moci ni da je posetim. Prijatelji i sve
ono moje, sve sto je bio zivot vise ne postoji. Gde je sve to, sta
je sa tim - ne znam.
Vec
ste dosta dugo. Jeste li pokusavali da nesto ucinite, da se nekako
snadjete oko posla, smestaja?
Jesam
i nisam, kako da vam kazem. Prvo dok sam bio u bolnici dolazile
su neke organizacije i Crveni krst i davali nam neku pomoc - hrana,
sapuni... Dobro, mislio sam, eto neko misli na nas. Onda su nam
jednom dali i novac i odredili nam invalidnine. I dalje sam mislio
da se o nama invalidima vodi racuna i da cemo nekako biti zbrinuti.
I kada su nam rekli da je rehabilitacija zavrsena i da idemo u drugi
smestaj verovao sam da nece zaboraviti na nas. Ne bi bilo pravedno.
Taj drugi smestaj, to je ovo ovde. Doveli nas nekoliko, tu nas ostavili
i otisli. Od tada niko nije dosao da nas pita da li nam sta treba
i da li mi nekom trebamo. Mislim da nas pita ho}emo li raditi i
sta bismo mogli. Ja mislim da sada mogu i da radim, ne kao nekad,
ali neki sedeci posao, da budem cuvar, ili da me osposobe za kompjuter
- to bih mogao i hteo. Ne mogu ovako zivot da provodim ne radeci
nista i samo cekajuci da dodje sutra. Nisam ja takav covek.
Kad
vec niko nije dolazio i pitao vas sta vam treba da li ste vi isli
da se raspitate?
Isao
sam ovde kod doktora, prvo. On nije znao nista. Zatim je bio neki
pravnik da odgovara na nasa pitanja. Pitao sam i njega. Rekao je
da imam prava da radim. Uputio me je na Zavod za zaposljavanje.
Otisao sam i u taj Zavod. Tamo su me svasta ispitali i rekli da
postoje neki privatnici koji hoce da zaposljavaju ljude kao sto
sam ja - invalide, ali da moram da cekam i da ce mi se oni javiti.
Evo, mnogo je vremena proslo, do sada se nisu javili, a kad ce ne
zna se...
Izgleda
da se dosta od onoga sto ste ocekivali nije ostvarilo?
U mome
se zivotu nista se nije ostvarilo kako sam ocekivao - da radim,
da se ozenim, da imam porodicu, decu, miran zivot. To, verovatno,
nikad necu ni imati. Poceo je rat i rasturilo se sve. Cela zemlja,
ljudi. Ja... I sad kad se zavrsilo nije bolje, nista se ne ostvaruje.
Istina je da sam ja od ovog drustva, koje me je u ovo sve uvalilo,
ocekivao da sada imam pristojan zivot -da ne zivim od milostinje,
ko kuce na uzici...Ali, vidite i sami, podjes kud te vode i ne stignes
nigde.
Posli
ste kada su vas poveli?
Posao
sam. Svi su... I jedni i drugi. Ne znam... Ne znam sta bih sada.
Mnogo je to komplikovano.Tesko je sve to. Ne mozes ni da ispricas.
Mada, kad bih ponovo mogao sve ispocetka, mislim da bih zastao,
razmislio. Nije dobro ni za koga pusku uzeti. Rat je nesto najgore
sto moze ljude da zadesi.
Izgleda
kao da se kod vas dosta toga promenilo u smislu vaseg pogleda na
zivot?
Mnogo,
mnogo se izvrnulo. Sto je nekad bilo vazno, sad je nevazno sto je
bilo normalno, sad je nenormalno. Video sam kako za jedan tren moze
da se unisti sto je covek za ceo zivot stvarao. Video sam kako je
zivot nista, dodje i ode za tren. I kako je lako sve rasturiti,
a tesko stvoriti. Video sam mrznju i dobrotu sve na istom mestu.
Ja sam postao drugaciji. Sada, na primer, placem kadgod mi je tesko,
a ranije to ne bih mogao da vidim ni kod drugih, a kamoli kod sebe.
Da
li, ipak , imate neku zelju ili cilj koji biste hteli da ostvarite?
Pa,
nisam se ja sasvim pomirio sa ovim zivotom ovde. Mada i ne vidim
kako da iz njega izadjem. Imam zelju, svakako. Jos uvek imam zelju
da imam porodicu, to mi je najveca zelja. I da mogu o njima da se
brinem kao sto sam nekada o majci i sestri. Voleo bih da ponovo
mogu da se osetim kao ceo covek.
Trudicemo se da sve
tekstove predstavimo na svim jezicima. Obzirom da su nam izvori, budzet
i broj ljudi veoma ograniceni znamo da necemo biti u mogucnosti da
ovaj cilj u potpunosti postignemo. Ukoliko zelite da nam pomognete
oko prevoda molimo vas da nas kontaktirate
na.
|
We are trying to present
all texts in all languages. However, due to a limited resources we
are not always able to achieve this goal. If you would like to translate
material for us, please contact
us.
|