NAVIGATION

HOME

Subscribe To P.A.

Search P.A.

Back Archive

Go here to view the back archive, commissioned and collected text from the period of the air strikes

Toleranz und Integration aus Sicht eines Psychoterapeuten

O toleranciji i integraciji iz ugla Psithoterapeuta

Tolerance and integration from the point of view of a psychotherapist

Da li znate da kada odlucite da odete kod psihoterapeuta i zatrazite pomoc kako da se brze i lakse promenite, vi u stvari trazite podrsku da budete bas ono sto I jeste?

Da li znate da sve indikacije za terapiju nestaju onog trenutka kada ste odustali od ambicije "divne" promene, tj. kada ste na sebe pristali u celosti? I da je bas tog casa nastala sudbinska promena. Vi ste se promenili tako sto ste prepoznali i prihvatili kod sebe i ono sto vam se i nije bas dopadalo: slabost, primitivizam, nezrelost, glupost, agresivnost, autoritarnost ... (vecinu onoga sto ste ranije cesto sasvim lako i precizno, umeli da vidite i osudite kod drugih).

Ova zakonitost po kojoj prava promena nastaje tek onda kada je vise ne zelite, u teoriji Gestalt terapije naziva se Paradoksalna teorija promene.

Pokusacemo iz ovog ugla da osvetlimo teme kojima ce se baviti nas sajt:

TOLERANCIJA I INTEGRACIJA IZ UGLA PSIHOTERAPEUTA

Za psihoterapeuta (bilo koje orijentacije) tolerantnost i integracija predstavljaju vazne teorijske pojmove i vazne prakticne ciljeve (iako mogu da se u pojmovnom sistemu nadju pod drugim imenom). To znaci, da veliki deo vremena u radu sa klijentom terapeut posvecuje restauraciji kapaciteta licnosti za toleranciju i integraciju.

Psihoterapijska praksa, u terminima tolerancije i integracije, predstavlja u stvari, vodjeni proces u kojem se smenjuje rad na podsticanju tolerancije i rad na obezb edjivanju uslova i provokaciji integracije. Sve se ovo cini sa ciljem preobrazavanja starih i neadekvatnih shema ponasanja, osecanja i dozivljavanja u nove adaptivnije strukture. Spremnost za toleranciju i sposobnost integrisanja su sastavni sistemi kapaciteta za kreativnu adaptaciju, pa se tako tolerancija i integracija mogu definisati i kao metode i kao ciljevi terapije.

Kada govorimo o toleranciji, u okvirima terapije, mi govorimo o spremnosti osobe da trpi. Ono sto coveka dovodi terapeutu jeste neka trpnja - neko dugo nezadovoljstvo, neka uznemirenost, strah, bol, tuga, osecanje krivice... Niko, dakle, ne dolazi kod terapeuta da bi sa njim delio osecanje uspesnosti, radosti, mira... Covek dolazi zato sto nece da trpi i misli da ne moze vise da istrpi. Od terapeuta ocekuje da ga ovoga oslobodi. A, sta terapeut radi?

Terapeut, suprotno ocekivanju, sve vreme trosi na stvaranje takvih terapijskih situacija u kojima osoba moze da dodje do uvida da je trpnja najopipljiviji deo stvarnog zivota i da se, odustajuci od nje, odustaje i od zivota u sustini. Usresredjenost na trpnju i opsesija da je se oslobodi, coveka preterano vezuju za ideju o sopstvenoj slabosti. Zbog toga terapeut, kroz terapijske eksperimente, cak pojacava situaciju trpnje pomazuci klijentu da u tome ostane dovoljno dugo i oseti mesto sa kojeg sam krece u izbavljenje. To mesto je unutar njega - ne u terapeutu, i to je mesto njegove snage i samopodr{ke. Terapeut pomaze coveku da "otvari oci" i ugleda sopstvenu snagu koja mu je uvek na dohvat "ruke" jer je u njemu samom, pomaze mu da otkrije i prihvati istinu da je trpnja put do ostvarenja najveceg broja ciljeva u zivotu.

Banalno, to izgleda ovako: niko ne moze poloziti ispit ako nije ulozio napor da taj ispit spremi i ako nije dovoljno dugo trpeo neprijatnost napora. Ili, opet banalno, niko nece imati koristi od psihoterapije ako nije bio spreman da pojacano i dovoljno dugo trpi.

Vrlo cesto i u najrazlicitijim situacijama, ljudi umisljaju da se cilj moze ostvariti, a da se napor i trpnja mogu izbeci. Komplikacija ove fantazije je kada ona dobije i vremensku dimenziju, tj. kada ljudi umisle da je mogu}e dostici ono {to nam treba odmah i bez odlaganja. Zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da oseti i prihvati zivotnost trpnje i prekine impulsivni zahtev za trenutnim rasterecenjem u dosezanju zadovoljstva. Drugim recima, terapeut uci klijenta strpljenju, istrajnosti, spremnosti na trpnju i preuzimanju odgovornosti za otkrivenu snagu, tj. mi ga ucimo toleranciji.

U terapiji pojam tolerancije, prakticno, zahvata i specificnu problematiku samoprihvatanja. Naime, tolerancija je spremnost da se prihvati sve ono {to nam se ne dopada, sve ono sa cim ne zelimo da se sretnemo, ili sve ono sto "nismo mi". Tokom terapije ljudi otkriju da su oni mnogo vise od onoga sto su o sebi znali, ili sto su dozvoljavali da drugi o njima vide, {to su kod sebe prihvatali. Jedna~ina svakog od nas je JA + x, gde bi x bio sve ono na{e {to smo otpisali, odbacili, potisnuli. Nazalost, ova jednacina nije i formula uspeha. Problem nije resen. Ono {to je odbaceno radi kao tajni saboter cije lice vidimo samo kad nam se pokaze u licu nekog drugog. Sadrzaji koje smo odbacili isprojektuju se kao tudji sadrzaji. A posto su to sadrzaji koji se nama ne dopadaju, i posto nismo svesni toga da smo zrtve sopstvene projekcije, mi po automatizmu odbacujemo i tu osobu, i to sa istim onim zarom sa kojom smo odbacili i delove sebe. (Ovaj mehanizam je, inace, i u osnovi svih socijalnih predrasuda i medjuljudske netrpeljivosti)

Ojacavanje spremnosti da podnesemo sebe takve kakvi jesmo (sto je, zaista, bolno i jeste trpnja) je, istovremeno, i ojacavanje spremnosti da druge podnesemo takve kakvi jesu. Tolerancija na druge i drugacije je, u ovom smislu, zapravo, tolerancija na sebe u celosti.

Prihvatanje sebe, svih svojiih delova i svih svojih stanja i ose}anja (integracija licnosti) daje prostor i "sifru" u kojoj je i po kojoj je susret sa drugima (integracija u sredinu umesto izolacije) isto tako zivim, mogu).